У радном праву обележеном све већим значајем уговорног стандарда и умножавањем одступајућих или допунских законских одредби, правила „која су карактера јавног поретка“ појављују се као последња ограничења слободе преговарања социјалних партнера ( Ц. трав., Чл. Л. 2251-1). Они који од послодавца захтевају да „осигура сигурност и заштити физичко и ментално здравље радника“ (Ц. трав., Чл. Л. 4121-1 ф.), Доприносећи њиховој ефикасности основног права на здравље (Преамбула Устава из 1946, став 11; Повеља о основним правима ЕУ, члан 31, став 1), свакако су његов део. Стога ниједан колективни уговор, чак ни преговаран са представницима запослених, не може изузети послодавца од примене одређених мера спречавања ризика.
У овом случају, измена оквирног споразума од 4. маја 2000. године која се односи на организацију и смањење радног времена у сектору медицинског транспорта закључена је 16. јуна 2016. Синдикална организација која је учествовала у преговорима без потписивањем овог амандмана, Трибунал де гранде је покренуо захтев за поништавање неких његових одредби, посебно оних које се односе на ...
